Osam sati sam i gladna i žedna čekala svoj porod!?

uspjesno-dojenje

Piše: Mama M.Z. iz Sarajeva (identitet mame poznat uredništvu portala svezabebe.ba)

Čitajući pismo novopečene mame, odlučila sam da i ja sa Vama podijelim svoju priču. Kao mama jedne prelijepe osmomjesečne bebice, nažalost, ja se svog 'najljepšeg' trenutka u životu sjećam na ružan način. Saznala sam da sam trudna i mojoj sreći nije bilo kraja, moj muž i ja smo odlučili da na preglede idemo kod privatnog ginekologa, što se ispostavila kao dobra ideja. I dan danas se zahvaljujem N.A. na svemu.

Od početka pa do pred sami kraj trudnoće, ona me vodila kroz sve, tješila, ohrabrivala. Ni sanjala nisam što će me dočekati kada dođe taj, odlučujući trenutak. Kada sam već ušla u deveti mjesec, na savjet N.A. prebacila sam se na preglede u porodilište Jezero. Tu sam imala dobra iskustva i mislila sam da će sve proći kako treba.

Par dana prije poroda ležala sam u porodilištu, i na moje sadašnje čuđenje, sestre su bile brižljive. Međutim, dan prije poroda su me uputili na klistiranje, što sam i učinila i prebačena sam u salu. Kako je doktor primijetio da se porod ne može očekivati do kraja tog dana rekao mi je da obavezno nešto pojedem i da porod slijedi sljedeće jutro.

Naravno, obavijestila sam sestre s tog kata o tome i one su mi rekle, da se ne brinem i da samo sačekam. Prošao je dan, približila se noć, ja iz svog kreveta nisam mogla da izlazim, a sestre nisu došle. Noć sam pregurala budna i gladna.

Na jutarnjem pregledu, objasnila sam doktorici u čemu je stvar i ona se izderala na sestre što se nisu pobrinule za mene na što su one odgovorile "Zaboravile smo"!

Nakon par sati su me uveli u salu i ponovno sam jednom doktoru rekla da sam iznimno gladna i da nemam snage ni za što a kamoli za porod. On me je pitao zašto nisam jela i ja sam mu sve ispričala. Opet ista priča, dreka, vriska i opet isti odgovori sestara "Ne možemo mi na sve misliti".

I tako počinje moj porod. 8 sati na stolu, gladna, iscrpljena i u mukama, a sestre se gledaju i onda pokoja dobaci da ne vrišitm jer, ipak, sve su se one porađale pa se nisu derale kao ja... Nisam imala snage da išta odgovorim. 8 sati poslije, moja bebica kreće da izlazi, a sestre šetkaju okolo, ignorirajući moje pozive i moje vrištanje. Napokon se jedna od njih sjetila da me pogleda i ugledavši kakva je situacija, pozove ostale i hvala Bogu, moj sin dolazi na ovaj svijet živ i zdrav.

Sve formalnosti su obavljene i ja čekam da me prebace u sobu, da napokon dobijem svoj mobitel i da pozovem muža, da mu priopćim sretne vijesti i da mu kažem da dođe sa hranom, jer ja već dva dana nisam jela.

Čekajući, bacim pogled pravo u sobu sestara, one se gozbe s nečijim mitom, jedu i uživaju. Ostala sam zatečena. Pozvala sam jednu od njih i zamolila je da mi da bar čašu vode, što je ona i uradila, na moje veliko čuđenje. Napokon su me prebacili u sobu, hranu sam dobila tek uvečer, i naravno, nisam ništa ni probala, iscrpljenost mi je dopustila tek da legnem i da zaspem.

Danas zahvaljujem Bogu što imam zdravu bebu i što sam ja u iznimno dobrom zdravstvenom stanju. Najgore je prošlo.

Nepažnjom sestara, mom sinu je povrijeđena šaka, i vrlo je vidljivo da ga je netko ogrebao noktom, srećom, rana je sanirana i zarasla je 7 dana poslije. Hvala svim sestrama koje su 'brinule' o meni.

Nadam se da će netko pročitati moj slučaj i da će doći do nekih promjena. A moj savjet trudnicama je da im je bolje da se porode kući...

NAPOMENA: Stavovi izraženi u ovom tekstu su stavovi mame koja je napisala priču i ne odražavaju stavove portala svezabebe.ba.